Recent Posts
Close
Kada nam se dešavaju lepe stvari i događaji, tada uživamo u prijatnim emocijama i lako nam je da razumemo sve.
Međutim, izazovi nastaju onda kada počnu da nam se dešavaju situacije i događaji koje nismo očekivali i koji nam nisu nimalo prijatni. Naravno da nam tada nije ni prijatno, niti razumemo zašto nam se sve to dešava.
Pravo razumevanje i jasnoća dolaze kroz lično iskustvo, tek onda kada prođemo i prevaziđemo najteže životne izazove.
To prevazilaženje i građenje iskustva sadrži nekoliko faza.
Prva faza je neka vrsta šoka. U toj fazi najčešće ne znamo ni gde smo, ni ko smo, niti smo svesni u potpunosti onoga što nam dešava.
Druga faza bi bilo: preispitivanje.
Pitanja koja najčešće postavljamo sebi u toj fazi su:
I nakon što po ko zna koliko puta ponovimo sebi ova pitanja, a odgovori ne dolaze ili se ponavljaju, dolazimo do treće faze.
U trećoj fazi se javljaju emocije ljutnje i/ili besa.
Možemo da budemo ljuti i besni na sebe ili na druge ljude.
Na sebe, jer mislimo da je trebalo sve da uradimo drugačije, da ranije reagujemo, da mnogo toga promenimo… Na druge jer su oni svojim ponašanjem na određeni način učestvovali u tome što nam se dešava.
Nakon što prođemo kroz fazu ljutnje i besa, dolazimo do četvrte faze, za koju je karakteristična emocija krivice. Emocija krivice, takođe, može da bude povezana sa drugim ljudima, i to kada njih krivimo za nešto što nam se dešava. U drugom slučaju, to može biti krivica koju osećamo prema sebi jer smo videli, osećali i znali da smo mogli da uradimo sve drugačije, a nismo.
Kada osećamo emociju krivice, tada na nesvesnom nivou često kažnjavamo sebe. Neki od načina na koje najčešće nesvesno, a nekad i svesno kažnjavamo sebe izražavaju se u vidu:
Naravno, pored ljutnje, besa i krivice, u zavisnosti od situacije i konteksta, mogu se javiti i mnoge druge emocije, kao što su tuga, povređenost, stid, razočaranje…
I koja god emocija da se javi, u redu je.
Jer upravo nas emocije koje nam nisu baš prijatne vode do pete faze, a to je prihvatanje. Prihvatanje situacije i svega što se desilo i svih emocija. Uz veru da je sve baš tako kako jeste, jer je tako i moralo i trebalo da bude.
Nakon što prođemo kroz fazu prihvatanja, dolazimo do šeste faze, a to je opraštanje.
Opraštanje je neophodno za naše isceljenje i zdrav odnos prema sebi kako bismo mogli da dozvolimo sebi da nastavimo dalje. Veoma je važno oprostiti onima koji su nas povredili ili uradili nešto što nije u redu.
To ne znači da opravdavamo njihove postuke. Apsolutno ne. To znači da sagledavamo celu situaciju iz više i šire perspektive, i razumemo. Razumemo da su oni tada radili najbolje što su znali, za sebe, u tom trenutku…
Pored opraštanja drugim ljudima, kako bismo mogli i bili spremni da nastavimo ka zdravoj budućnosti kakvu želimo, najvažnije je da oprostimo sebi. Oprostite sebi za sve ono što ste mogli da uradite, a niste, kao i za sve ono što ste uradili, a smatrate da nije trebalo. Recite sebi da ste radili najbolje što ste znali u tom trenutku, sa resursima koje ste imali. Kako vi, tako i svi uključeni u tu situaciju.
Onog trenutka kada oprostite, postajete oslobodni.
Kada prihvatimo da je sve tako kako jeste i kada oprostimo i drugima i sebi, to nas vodi do poslednje, sedme faze: jasnoće i razumevanja. Tada razumemo i jasno nam je da sve moralo da bude baš tako kako jeste jer smo iz toga izvukli i naučili neke važne životne lekcije. U tim situacijama zapravo shvatamo koliko imamo snage u sebi.
Tada razumemo i jasno nam je da je to naš put, koji nas vodi do toga da budemo ono što zaista jesmo.
