Prethodne objave
Close
Svakodnevno slušamo o stresu, obavezama i živimo život “kao u mašini”, pa je nekada sasvim razumljivo što pomislimo da je stres neizbežan. Koliko puta nam se samo nametnulo to mišljenje da “stres dolazi sam od sebe”, poput tamnih oblaka na nebu. Kao kada čujemo da će biti nevreme, pa nam deluje da mi i nemamo izbora – stres će se svakako pojaviti.
Međutim, istina je mnogo drugačija, jer nas stres ne nalazi slučajno, već baš pronalazi tamo gde nismo stigli da se zaustavimo, sagledamo i – isplaniramo. Živimo u svetu koji slavi brzinu i gde se “biti zauzet” gotovo izjednačava sa statusnim simbolom. Razmislite samo – u dnevnicima i agendama koji se raspadaju od obaveza i raznoraznih “to-do” lista, retko kad zapišemo: “PAUZA” ili “VREME ZA MENE”. Istina je da zaboravljamo da isplaniramo kako da se odmorimo, kako da živimo sporije ili samo kako da izgradimo svakodnevicu koja nas ne pritiska već održava naš balans.
Možda baš u tom procepu između onoga što planiramo i onoga što zaista živimo, stres pronalazi svoje mesto. Priznajmo sebi istinu: kada ne planiramo vreme, onda umesto nas to čini stres.
Koliko puta se desilo da započnete dan bez jasne predstave o tome šta vam je zaista važno? Koliko puta ste rekli „da“ nečemu, iako ste znali da već nemate ni vremena ni energije? Dešavalo vam se sigurno da kažete sebi: “Samo da prođe ovaj haos/da završim ovaj projekat/ da sredim ove poslove i konačno ću početi da živim drugačije!”
I – jedno veliko NIŠTA. Nije potrebno da vas previše podsećam, posle jednog projekta dolazi drugi, nakon jedne ispunjene liste obaveza, nagomila se nešto drugo, a čuveni haos nikako da prođe.
Važno je da razumemo, ne pojavljuje se stres zato što smo previše uradili ili imali mnogo posla, već zato što smo previše toga uradili bez jasne namere. Kada nemamo jasno posložene prioritete, niti konkretne okvire ili kada ne razumemo sopstvene granice, lako se nađemo u stresu. Dani onda zaista postaju beskonačna trka s vremenom, a mi sami sebi protivnici. Ne može biti jednostavnije – kada ne planiramo, mi se zapravo ne štitimo od obaveza, naprotiv! Loša organizacija i odsustvo plana širom otvaraju vrata svemu što naiđe, a kad se to desi, uglavnom nas preplavi stres.
U današnjoj kulturi često se slavi ideja spontanosti. Sigurno ste već čuli za trendove i mantre koje preplavljuju društvene mreže: “Živim u trenutku”, “Ne volim da planiram”, “Idem gde me dan odvede”. Sve to zvuči oslobađajuće, zar ne? Međutim, šta se dešava kada nas dan odvede u preopterećenje, iscrpljenost, zaboravljene obaveze i osećaj da ništa ne držimo pod kontrolom?
Vreme je da razbijemo mit da planiranje ubija spontanost. Mnogi ljudi odustaju od pravljenja plana za svoj radni dan, nedelju ili mesec (a o dugoročnijim planovima i ciljevima da ne govorimo!), samo iz bojazni da će tako izgubiti svoju spontanost. Istina je da planiranje upravo daje prostor našoj spontanosti i slobodi. Kada se disciplinovano držimo svog plana, onda zaista imamo vremena za sve – i za obaveze, i za odmaranje i uživanje. Kada znamo koje su naše obaveze, gde ćemo uložiti vreme, energiju i fokus, onda sasvim izvesno znamo i kada možemo da se opustimo i da biramo kako ćemo živeti svoj dan.
S druge strane, kada nemamo plan, onda nam je sve hitno i prioritet. Znate šta se događa sa našim mozgom i telom kada je sve hitno? Prepoznaje ta upozorenja kao opasnost, srce počinje ubrzano da kuca, pliće dišemo, a nivo kortizola, hormona stresa – raste. Ništa se, dakle, nije dogodilo slučajno, već je telo preplavio stres, jer nismo postavili i ispoštovali sopstvene granice.
Mnogi se planiranja plaše, jer ga povezuju sa rigidnošću, kontrolom, gubitkom slobode. No, sve što je potrebno jeste da promenimo percepciju planiranja i spoznamo da je plan zapravo znak da se sećamo sebe, da poštujemo i volimo sebe.
Planiranjem ne ograničavamo život, već ga oblikujemo govoreći sebi šta je važno, šta nam donosi radost, šta nam prija, šta nas čini zadovoljnim, ostvarenim. Kada jasno odredimo prioritete, sve što treba jeste da ne odustajemo od njih. U protivnom, drugi planiraju umesto nas. Rokovi, zahtevi, impulsi, notifikacije sa društvenih mreža – svi oni su deo nečijeg “plana” i diktiraju tempo našeg života, ako im to dozvolimo.
Briga o sebi ne počinje u spa centru ili na masaži, već u rokovniku. Počinje onog trenutka kada napišemo sebi:
“Spavam osam sati.”
“Ne radim posle sedam.”
“Subota je dan bez ekrana.”
(… nastavite listu svojim obećanjima i granicama…)
Ljubav prema sebi počinje kada se postavimo kao neko ko sebi veruje.
Neretko zaboravljamo da stres nije samo osećaj koji nama pripada i ostaje “unutar nas”. Znate kako vam se čini da se nervoza “širi”? Zapravo, to se baš i događa, jer stres utiče na naše odnose, na našu svesnost, prisutnost, i naravno, na zdravlje. Kada smo u haosu, onda to oseća i naš partner, i dete, i kolege na poslu, a možda najvažnije – to oseća i naše telo.
Neisplaniran dan postaje lavina koja pokreće sve druge lavine – zaboravljene obaveze, konflikte iz prenapregnutosti, loše iskomunicirane potrebe… Možda ćete pomisliti da se sve to događa kao posledica vašeg “karaktera”, a zapravo je reč o simptomima hroničnog neplaniranja.
Mali podsetnik: Neplaniranje nije samo pitanje organizacije, već i vrednovanja sebe. Svaki put kada kažete sebi da nemate vremena da planirate, vi zapravo kažete kako niste važni, kako vaš mir može da sačeka i da sve drugo ima prednost.
Odrasli smo sa uverenjem da se odmor mora zaslužiti, da dolazi kao nagrada kada završimo sve obaveze. Vreme je da preoblikujemo ovo gledište i konačno “objasnimo sebi” da odmor nije nagrada, već naše gorivo koje nas pokreće na rad. Prema tome, kada pravite svoj plan obaveza, setite se da u raspored uključite svesno disanje, šetnju bez posebnog cilja, kafu na terasi, za dolce far niente – slatkoću uživanja u osećaju da ne morate ništa.
Ako ne isplanirate pauzu, znajte da svet zaista neće stati da vam je da. Umesto toga, obaveze će se nizati jedna za drugom, a vi ćete ostati iscrpljeni u pokušaju da sve postignete. Za početak, možete sami sebi zakazati sastanak, upišite u rokovniku vreme za predah. Odmor je od suštinskog značaja, jer kada smo odmorni i “punih baterija”, onda donosimo bolje odluke, sa više jasnoće i saosećanja.
Kada ne planiramo, deluje kao da sve mora i da ništa ne može da se odloži. Zbog toga često i osećamo kao smo zarobljeni u sopstvenom danu. Planiranje nam pomaže da prepoznamo šta je hitno, a šta bitno, šta je naše, a šta tuđe. Možda je najbitnija prednost planiranja to što počinjemo da uočavamo gde trošimo energiju, a gde je obnavljamo.
Kada se javi osećaj izbora i znamo šta biramo, šta odlažemo, a šta delegiramo i kome, onda se i stres smanjuje. Možda deluje teško, ali zapravo samo nije lako još, i te kako je moguće.
Veliki deo stresa dolazi iz ideje da bismo „mogli da postignemo sve, samo da smo se bolje organizovali“. Međutim, prava je istina da ne možemo sve, i da ne treba sve da uradimo. Planiranje nam pomaže da izaberemo svoje ciljeve, svoje “borbe”, svoje obaveze. Umesto rastrzanosti, dobar plan nam donosi prisutnost, jasnoću i mir.
Na kraju, plan nije strog raspored, ni hladna tabela s kojom ne rezonujete. Dobar plan je više kao kompas koji te podseća kuda ideš, a da usput obavljajući sve obaveze ne zaboraviš sebe.
Zato sledeći put kada osetite da vas sustiže dan, zastanite i zapitajte se šta je to što treba da planirate kako biste živeli lakše. Kada planirate život kakav želite, onda nema mesta za stres, samo za mir i balans.
